Завршна објава серијала од осам еколумни
Биљке, као и животиње и човек, поседују своје хормоне. Биљни хормони (фитохормони) су органске супстанце, мале молекулске масе, које у веома малим концентрацијама регулишу све фазе растења и развића биљака. Не припадају хранљивим материјама, не синтетишу се у посебним жлездама, већ свака ћелија у одређеној фази развића може постати место синтезе хормона, као што и свака ћелија може постати циљано место на које хормон делује.
Биљни хормони се сврставају у пет основних група: ауксини, гиберелини, цитокинини, апсцисинска киселина и етилен.
Ауксини су хормони раста. Откривени су и изоловани из колеоптила овса 1926. године и били су први пронађени биљни хормони. Открио их је научник Went, мада заслуге за откриће припадају Чарлсу Дарвину, који је још 1881. године започео са истраживањима фототропских појава код биљака и тако случајно пронашао супстанцу која је одговорна за савијање колеоптила овса према светлости. Ауксини се синтетишу у вршним деловима стабла и корена и транспортују се ка базалним деловима ових органа, условљавајући издуживање ћелија, а самим тим и раст биљке. Осим тога имају улогу и у образовању адвентивних коренова (ризогенеза), инхибицији растења бочних пупољака (апикална доминација), покретима биљака под утицајем светлости (фототропизам) и силе гравитације (геотропизам), стимулацији опадања листова и развићу плодова без претходног оплођења (партеногенеза).
За савијање вршних делова биљака према светлости одговоран је хормон ауксин
Гиберелини су откривени исте године као и ауксини, на сасвим другом крају света. Откривени су у Јапану, приликом проучавања једне болести пиринча која се зове баканае (луде биљке). Наиме, било је примећено да се биљке пиринча веома много издужују, а због недовољно механичких елемената не могу да стоје усправно, већ падају, и као полегле биљке не доносе никакав принос, због чега су се јављали велики економски губици. Научници су открили да су све болесне биљке биле заражене једном гљивом из рода Gibberella, која је продуковала извесну супстанцу, а она довела до наглог издуживања биљака. Научник Kurosava је изоловао ову супстанцу и назвао је гиберелин, по роду гљиве из које потиче.
Болест пиринча – bakanae
Од тада па до данас откривено је око 130 различитих гиберелина. Ови биљни хормони имају улогу у издуживању биљака (што нарочито долази до изражаја код патуљастих форми), стимулишу клијање семена, тако што подстичу разградњу хранљивог ткива у семену и на тај начин обезбеђују енергију неопходну за клијање, неопходни су за цветање биљака, утичу на детерминацију пола цветова, подстичу партеногенетско развиће плодова и могу да замене светлост при клијању семена којима је неопходна светлост.
Цитокинини су биљни хормони чија је примарна функција стимулација ћелијске деобе (цитокинеза), по чему су и добили име. Откривени су тек 1955. године, када је научник Miler из ћелија сржи биљке дувана изоловао ово активно једињење. Цитокинини су широко распрострањени код виших биљака у различитим ткивима и органима. Доминантно место синтезе овог хормона су ћелије корена, као и незрели плодови. Осим улоге у ћелијској деоби, цитокинини учествују и у многим другим физиолошким процесима биљака, као што су: одлагање старења биљака, тако што спречавају разградњу хлорофила, усмеравање транспорта органских материја ка органима који су богати овим хормоном, стимулација растења мирујућих пупољака, дебљање стабла, растење листова, инхибиција раста корена итд.
Хемијска структура цитокинина
Апсцисинска киселина (АВА), заједно са етиленом, припада групи инхибиторних хормона. Она делује антагонистички у односу на стимулаторне хормоне и многе физиолошке процесе успорава. АВА се другачије назива „хормон стреса“, зато што посредује у многобројним стресним ситуацијама, када је потребна адаптација биљака на новонастале услове како би опстале. Најзначајнија њена улога је у затварању стома када се јави водни дефицит, како би се обуставило одавање воде процесом транспирације и вода сачувала док не наступе повољни услови. Такође, има улогу у процесима мировања и дорманције пупољака и семена. Апсцисинка киселина је откривена 1964. године од стране две групе научника који су радили потпуно независно једни од других. Прва група је била окупљена око научника Wareinga и они су испитивали мирујуће пупољке брезе и јавора. Друга група, ока научника Addicotta, испитивала је узроке опадања незрелих плодова памука. Обе групе су, у исто време, изолавале активну супстанцу која је одговорна за ове појаве. Први су је назвали дормин, а други апсцисин. Убрзо је доказано да се ради о истој супстанци, па је усвојен назив апсцисинска киселина.
Пупољци који мирују током зиме и затварање стома су под утицајем АВА
Етилен је једини биљни хормон у гасовитом стању. Ефекти етилена на биљке били су познати одавно, иако се тада није знао њихов узрок. Тако су још стари Кинези палили тамјан да би убрзали сазревање плодова (у тамјану се налазе мале количине етилена). У XИX веку било је описано неколико случајева опадања лишћа на уличним дрворедима, јер је, у близини, гас за осветљавање цурео из уличних светиљки (етилен се налази у плину). Најважнија улога етилена је у сазревању сочних плодова. Осим тога, утиче на цветање и опадање плодова, стимулише процесе на крају вегетационог периода, као што су опадање лишћа и старење, индукује адвентивне коренове, инхибира растење стабла. Посебну примену налази у воћарству, где се користи за убразано сазревање плодова.
Етилен се синтетише у незрелим плодовима и доводи до њиховог сазревања
Аутор: проф. др Биљана Бојовић
Обрадио: Дејан Милошевић
БОТАНИЧКА БАШТА САЈТ, ФБ СТРАНА, ИНСТАГРАМ
ПМФ КРАГУЈЕВАЦ САЈТ, ФБ СТРАНА, ИНСТАГРАМ, ЈУТЈУБ
ПРВИ ПРВИ НА СКАЛИ ПОРТАЛ, ФБ СТРАНА, ТВИТЕР, ИНСТАГРАМ, ЈУТЈУБ
Добитници признања Зелени лист из Крагујевца, Ботаничка башта и удружење ПРВИ ПРВИ НА СКАЛИ јавности представљају заједничко стварање Еколумне на сајту Екологија Крагујевац и на порталу удружења.
Досадашње објаве:
УПОЗНАЈ ПРИРОДУ ДА БИ ЈЕ ВИШЕ ВОЛЕО
Извор: ПРВИ ПРВИ НА СКАЛИ
