Старење биљака

12. августа 2023.

Старење представља универзални биолошки процес. То је последња природна фаза у животном циклусу сваке јединке која се завршава смрћу. Суштина овог процеса је генетички програмирано слабљење и отказивање механизама који одржавају стабилност унутрашње средине организама, хомеостазу.

Прву савремену научну теорију старења дао је немачки биолог еволуциониста Аугуст Вајсман, 1882. године. Он је сматрао да одлучујућу улогу у процесу старења има „трошење“ ћелија и ткива током живота, због нагомилавања отпадних метаболита и других штетних и токсичних материја. Ова његова претпоставка темељила се на запажању да се одређени продукти метаболизма (секундарни метаболити) прогресивно накупљају у ћелијама, што доводи до ремећења функција ћелија у тој мери да могу изазвати и смрт ћелија.

^{August Weismann (1834-1914)}

Процес старења код биљака није тако уочљив, као код животиња и човека. Уобичајене фазе онтогенезе код биљака се преклапају, па је њихово разграничавање тешко и непоуздано. Старење биљака је под контролом генетичких фактора, али и утицаја спољашње средине. Поједини органи код дрвенастих биљака не старе истовремено, а неки угину пре него цела биљка. С тим у вези, код биљака је могуће разликовати три типа старења:

монокарпно – овај тип старења карактеристичан је за биљке које цветају само једном у животу, после чега стари цела биљка. Пример за овај тип су све једногодишње зељасте биљке које улазе у процес старења одмах после доношења плода, као и вишегодишње биљке које цветају само једном у животу, као што је агава.
секвенцијално – јавља се код активних биљака и обухвата само поједине органе, оне који су завршили своју функцију и постају сувишни, па се замењују другим органима. Пример су: котиледони (клицини листићи који су имали улогу да хране биљку док се нису развили прави листови), коренске длачице (врло се брзо троше при проласку кроз земљиште, па бивају замењене новим), итд.
јесење – овај тип старења односи се на листове вишегодишњих биљака, који у јесен старе и опадају. Старење се у овом случају најбоље уочава по губитку зелене боје, услед разградње зеленог пигмента хлорофила. Уместо њега доминантни постају жути пигменти каротеноиди (који листовима дају жуту боју) и љубичасти пигмент антоцијанин. Осим деградације хлорофила, у листовима долази и до разградње протеина, али се продукти њихове разградње не губе, већ се повлаче у оне органе који остају (стабло, корен).

^{Биљке које имају монокарпни тип старења: пшеница, кукуруз, агава}

^{Котиледонои - јесењи тип старења; секвенцијални тип старења - опадање лишћа у јесен}

Монокарпни и секвенцијални тип старења су искључиво под контролом генетичких фактора, док је јесењи тип под контролом фактора спољашње средине, пре свих промене дужине дана и ноћи (скраћење дана). Генетичка контрола старења посебно је уочљива код једногодишњих биљака, јер оне угину убрзо након доношења плода, иако би у датим условима животне средине могле наставити вегетацијски период.

Процес старења је и под контролом унутрашњих фактора, као што су корелативни односи између вегетативних и репродуктивних биљних органа и биљни хормони. Спољашњи чиниоци могу утицати да процес старења код неких биљних врста започне и пре него што је генетички програмиран. То се дешава у случају када је биљка изложена неповољним факторима спољашње средине као што су: велики интензитет светлости, висока температура, недостатак воде и минералних материја у подлози, инфекција патогеним микроорганизмима.

Код различитих биљних врста дуговечност варира у широком распону. Најдужи животни век имају дрвенасте биљке, при чему неке врсте могу да живе и више хиљада година. Пример су секвоја, баобаб и мамутовци, који могу да живе и до 4.000 година, а забележено је да једна врста бора, Pinus longaeva (чекињасти бор), има животни век и до 5.000 година. Секвоја, осим што спада у најдуговечније биљне врсте, одликује се и највећом висином стабла, нека могу да достигну и 115 метара. Баобаб је национално дрво Мадагаскара, којем, на жалост, прети изумирање, највероватније због климатских промена.

Најдуговечније биљке

^{Секвоја; баобаб; пинус лонгаева}

Од дрвенастих врста у нашем региону најдуже могу да живе тиса (до 3000 година), храст (1000 година) и брест (600 година).

^{Тиса; храст; брест}

Насупрот дрвенастим, зељасте биљке живе веома кратко, годину, две, док неке врсте (ефемере) цео свој животни век завршавају за само неколико недеља (висибаба, љубичица, шафран, ледињак). Ове биљке живе у шумама само током пролећа, када има довољно влаге у земљишту, а дрвеће још није олистало. На тај начин довољно су снабдевене и водом и Сунчевом светлошћу, што је услов за њихов опстанак.

Биљке са најкраћим животним циклусом (пролећнице, ефемере)

^{Висибаба; љубичица; шафран}

Аутор: проф. др Биљана Бојовић
Обрадио: Дејан Милошевић

БОТАНИЧКА БАШТА САЈТ, ФБ СТРАНА, ИНСТАГРАМ

ПМФ КРАГУЈЕВАЦ САЈТ, ФБ СТРАНА, ИНСТАГРАМ, ЈУТЈУБ
ПРВИ ПРВИ НА СКАЛИ ПОРТАЛ, ФБ СТРАНА, ТВИТЕР, ИНСТАГРАМ, ЈУТЈУБ

Добитници признања Зелени лист из Крагујевца, Ботаничка башта и удружење ПРВИ ПРВИ НА СКАЛИ јавности представљају заједничко стварање Еколумне на сајту Екологија Крагујевац и на порталу удружења.

Досадашње објаве: