Препоручујемо

О гљивама

14. јануара 2023.

На основу фосилних налаза гљиве потичу из Силура, диверзитет им је посебно порастао у периоду Пенсилванија, док су се макромицете (представници подраздела Ascomycotina и Basidiomycotina који имају плодоносна тела видљива голим оком) појавиле пре око 300 милиона година. Процењује се да на планети Земљи постоји 1.500.000 врста гљива од којих су 140.000 врста макромицете. До сада је описано око 14.000 врста макромицета (10% од процењеног броја), од којих највећи број поседује одређени степен јестивости (50-70%), око 700 врста су лековите, док је број отровних врста релативно мали, око 500, од чега свега 30 врста изазива леталне последице.

Коришћење макромицета има дугу историју. Сасвим је сигурно да је праисторијски човек користио плодоносна тела макромицета у различите сврхе. Дана 19. септембра 1991. године у Алпском глечару, на надморској висини од 3.210 m, нађен је неолитски леш стар око 5.000 година (Слика 1) у чијој торби су нађене гљиве Piptoporus betullinus и Fomes fomentarius што указује на њихову употребу.

Слика 1. Ецијева мумија (извор: Wikipedia)

Многи народи од давнина традиционално користе гљиве у исхрани, као и за лечење различитих болести. Такође, бројне врсте које имају психоактивно дејство, биле су и остале нераздвојни део религиозних обреда и ритуала.

У јужним областима Мексика и Гватемали бројне су камене фигуре макромицета које датирају из XIII века пре нове ере (Слика 2). Индијанци, посебно из ових региона, користили су психоактивне врсте у религијским и спиритуалним обредима, као и у медицинске сврхе. Свака озбиљна болест се сматрала лошом функцијом духа, па се “лечила“ различитим врстама рода Psilocybe. Индијанско свето пиће добијано је из Amanita muscaria и веровало се да не само да “дарује“ добро здравље већ и бесмртност.

У Африци су на праисторијским цртежима у пећинама представљене макромицете које су се користиле, а и данас се користе, као храна, лек и за “враџбине“ (Слика 3). У Замбији, Конгу и на Мадагаскару и данас у току “гладних“ кишних месеци врсте родова Termitomyces, Lactarius, Russula, Cantharelus, Amanita и Boletus заједно са ларвама инсеката чине основну храну сеоског становништва.

У Индији се макромицете углавном користе као халуциногена средства која по веровању дају способност општења са божанствима и душама умрлих али и за лечење различитих болести (Слика 4).

Слика 2. Камене фигуре у Мексику и Гватемали (извор: Wikimedia)

Слика 3. Цртежи гљива на камену у Африци (извор: Michael M. Hughes)

Слика 4. „Umbrella mushroom stone“ у јужној Индији (извор: Wikimedia)

У земљама Далеког истока (Кина, Јапан, Кореја) од давнина се употребљавало више од 1.100 врста макромицета. У Кини је нарочито цењена Ganoderma lucidum која се употребљавала за лечење многих болести. Колико је ова врста и данас цењена у Кини говори податак да јој је посвећен цео један музеј који је отворен 2004. године у Нантонгу, недалеко од Шангаја. У древној медицини Тибета “цар међу лековитим биљкама“ биле су врсте рода Cordyceps, а у Јапану се најкориснијим и најцењенијим сматрају Tricholoma matsutake (Matsu-take), Ganoderma lucidum (Reishi), Grifola frondosa (Mai-take) и Lentinus edodes (Shi-take).

У Русији и другим источноевропским државама гљиве су сматране “даровима природе“. Amanita muscaria позната као “бог пијанства“ и као „божанска гљива бесмртности“ користила се у источном Сибиру као халуциногено средство. На Уралу, у Сибиру, као и у прибалтичким земљама и Пољској, за лечење различитих канцера користиле су се врсте Inonotus obliquus, Phellinus nigricans и Piptoporus betulinus.

У исхрани народа Западне Европе користио се мали број врста макромицета. Тако су у Италији веома цењени били Boletus edulis и врсте рода Tuber, у Немачкој и Швајцарској Cantharellus cibarius, а у Шпанији Lactarius deliciosus. Римски писац и научник Плиније је писао о гљивама, међу којима је истицао Fomitopsis officinalis, која се у то време користила као ”панацеја”, лек за све, док је Диоскорид, грчки лекар и ботаничар, у делу “De Materia Medica”, описао гљиве као тешко сварљиве и често отровне, а као једину лековиту навео Fomitopsis officinalis.

Литература

  • Стајић М. Нутритивна својства и медицински потенцијал макромицета. 2015. Универзитет у Београду. Биолошки факултет, Београд.
  • Косанић М, Ранковић Б. Лековите макромицете. 2018. Универзитет у Крагујевцу. Природно-математички факултет, Крагујевац.

У наредној објави о гливама: Нутритивна својства гљива…

Приредила др Маријана Косанић
Обрадио Дејан Милошевић

Извор: ПРВИ ПРВИ НА СКАЛИ

Добитници признања Зелени лист из Крагујевца, Ботаничка башта и удружење ПРВИ ПРВИ НА СКАЛИ, јавности представљају заједничко стварање Еколумне на сајту Екологија Крагујевац и на порталу удружења.

БОТАНИЧКА БАШТА САЈТФБ СТРАНАИНСТАГРАМ

ПМФ КРАГУЈЕВАЦ САЈТФБ СТРАНАИНСТАГРАМЈУТЈУБ
ПРВИ ПРВИ НА СКАЛИ ПОРТАЛФБ СТРАНАТВИТЕРИНСТАГРАМЈУТЈУБ

Досадашње објаве:

Print Friendly, PDF & Email
Taгови:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Повезани чланци

Претражите сајт

sr Serbian
© Copyright 2022 Eкологија Крагујевац
linkedin facebook pinterest youtube rss twitter instagram facebook-blank rss-blank linkedin-blank pinterest youtube twitter instagram