Када размишљамо о гљивама, најчешће помислимо на укусну и деликатесну намирницу или на отров који често доводи до трагичних последица. Међутим, традиционална медицина источних цивилизација нас учи да гљиве можемо користити и као лек или помоћно лековито средство које садржи мноштво биолошки активних састојака чија су лековита својства доказана бројним истраживањима.
Коришћење гљива као лекова забележено је у традицији многих култура (Табела 1). За сада најстарији писани подаци о употреби гљива као лекова потичу из индијске студије писане 3000 година пре Христа. У Индији су се традиционално користиле разне врсте пухара и звездача (врсте родова Bovista, Calvatia, Lycoperdon и Geastrum) као универзално средство за заустављање крварења, брже зарастање рана и као антисептичко средство за засушивање пупчане врпце код новорођенчади. Док су Xylaria полyморпха користили за повећање лактације а различите врсте рода Agaricus за третман гушавости.
У првој кинеској медицинској књизи "Shen Nong’s Herbal" забележени су подаци о лековитим ефектима Ganoderma lucidum. Интересантни подаци о коришћењу гљива у кинеској традиционалној медицини забележени су и у делу "Материа медица". Најзначајније дело традиционалне кинеске медицине Pen Ts’ao Kang Mu (Compendium of Materia Medica) из 1575. године описује преко 20 врста гљива које се могу користити у медицинске сврхе укључујући и необичну врсту Cordyceps sinensis, која је и данас најзначајнија кинеска медицинска гљива. Та вишевековна искуства су професори Лиу Бо и Бау Yун-сун сабрали у књизи “Fungi pharmacopoeia sinica” објављеној 1980. године у САД, у којој приказују употребу више од 120 врста лековитих гљива. Пет кинеских стручњака и научника објавили су 1987. године у Пекингу књигу “Icons of Medicinal Fungi of China”, у којој су обрађене 272 врсте лековитих гљива. Кинези су често користили и Lentinus едодес у лечењу стомачних тегоба, артеросклерозе, дијабетеса, повишеног крвног притиска и холестерола, против старења.
Најстарији запис о искуствима традиционалне јапанске медицине у лечењу гљивама везан је за 199. годину када је јапански цар Chuai добио L. edodes на поклон од једног домородачког племена. Искуства Јапанаца, стара више хиљада година, о употреби лековитих гљива сакупља и проучава Институт за истраживање гљива Јапана, кога је још 1936. године основао лекар Кисаку Мори. Овај лекар је резултате свог дугогодишњег рада представио у књизи “Mushrooms as Health Foods”, објављеној 1974. године у Токију. Поред L. edodes, међу лековитим гљивама у Јапану су најцењенијим сматране Ganoderma lucidum, Grifola frondosa, Tricholoma matsutake и Lycoperdon gemmatum.
У традиционалној западној медицини, употреба лековитих гљива никад није била у толикој мери заступљена као у Азији. Стари Грци и Римљани користили су свега неколико врста лековитих гљива. Сам Хипократ је спомињао употребу гљива у мокси (ослобођење, разрешење), како би се стимулисале одређене тачке у третману хроничних бубрежних обољења. Римски писац Плиније је такође писао о лековитим гљивама, међу којима је истицао Fomitopsis officinalis, која се у то време користила као панацеја (лек за све) за већину најзначајнијих болести тога доба. Диоскорид, грчки лекар и ботаничар, аутор најчитанијег дела о лековитим биљкама свих времена “De Materia Medica”, описао је гљиве као тешко пробављиве и често отровне, тако да је на неки начин он заслужан за лош углед гљива у европској историји медицине. Као једину лековиту врсту приказао је споменуту Ф. оффициналис, која се у то време користила као лек против туберкулозе.
Снажни утицај старих Грка и Римљана у коришћењу лековитих гљива протезао се кроз цео Средњи век и Ренесансу. И тако, употреба лековитих гљива је била на маргинама европске и уопште медицине запада све до 20. века. Тек у последњих неколико деценија се на западу приступило научној провери биоактивних својстава гљива и бројним истраживањима је установљено да се ради о организмима са веома широким спектром позитивних дејстава на човеково здравље. Захваљујући таквим налазима, познавање лековитости гљива полако је почело да се пробија на запад, чему су посебан допринос дали Источни Европљани, нарочито Руси, са употребом “чаге” (Inonotus obliquus) у лечењу рака.
Табела 1. Најчешће коришћене врсте гљива у традиционалној медицини, земља где су се користиле и болести за чији третман су се употребљавале
Лековитим гљивама се данас приписују бројна медицинска својства: снижавају ниво холестерола, помажу зацељивање рана, спречавају инфекције, делују антивирусно и антибактеријски, регулишу притисак, побољшавају крвоток, уравнотежују ниво шећера у крви, регулишу пробаву, побољшавају рад респираторних органа, делују антиреуматски и антиалергијски, стимулишу или смирују централни нервни систем на нешкодљив начин, побољшавају сексуалне функције, јачају физичку снагу и издржљивост, успоравају старење, али је нарочито значајно њихово антитуморско дејство. Антитуморско деловање лековитих гљива заснива се на инхибицији пролиферације и индукцији апоптозе туморских ћелија и повећању фрагментације ДНК. Осим тога што делују као цитостатици, гљиве такође ублажавају нуспојаве хемиотерапије и радиотерапије (Слика 1).
Слика 1. Лековита својства гљива
Иако постоје бројни примери излечења најтежих и најкомпликованијих облика болести, требало би ипак скренути пажњу да је превасходна улога лековитих гљива у превентивном деловању, ефикасном деловању при блажим облицима испољавања болести, олакшавању тегоба хроничним болесницима као и убрзавању опоравка рековалесцената.
Фото: Pixabay
У наредној објави: Најпознатије лековите гљиве…
Аутор: проф. др Маријана Косанић
Обрадио: Дејан Милошевић
БОТАНИЧКА БАШТА САЈТ, ФБ СТРАНА, ИНСТАГРАМ
ПМФ КРАГУЈЕВАЦ САЈТ, ФБ СТРАНА, ИНСТАГРАМ, ЈУТЈУБ
ПРВИ ПРВИ НА СКАЛИ ПОРТАЛ, ФБ СТРАНА, ТВИТЕР, ИНСТАГРАМ, ЈУТЈУБ
Добитници признања Зелени лист из Крагујевца, Ботаничка башта и удружење ПРВИ ПРВИ НА СКАЛИ јавности представљају заједничко стварање Еколумне на сајту Екологија Крагујевац и на порталу удружења.
Досадашње објаве:
УПОЗНАЈ ПРИРОДУ ДА БИ ЈЕ ВИШЕ ВОЛЕО
Извор: ПРВИ ПРВИ НА СКАЛИ
