Угрожене су и њиве и градови, а једно од питања с којим ћемо се суочити јесте како праведно расподелити расположиве количине воде, како одредити приоритете у потрошњи, указује климатолог др Владимир Ђурђевић
Догађало се и раније да метеоролози дају погрешну временску прогнозу па наљуте излетнике који су покисли до голе коже, поверовавши да је пред њима диван сунчан дан, или разочарају пољопривреднике кад изостану очекиване падавине. Чак је било случајева да људи изгубе живот јер нису били упозорени на долазећу непогоду. Не памти се, међутим, да је због тога неко био кажњен или чак отпуштен на овако директан начин. Али за све постоји преседан.
Национална метеоролошка служба Мађарске издала је недавно упозорење да ће Будимпешту погодити јако невреме, с кишом и грмљавином, управо онда кад је ту требало да се одржи велелепна прослава најважнијег државног празника, Дана Светог Стефана, оснивача Угарске. Влада је због неповољне временске прогнозе отказала најављених 40.000 ватромета на 240 локација дуж Дунава у центру Будимпеште. Очекивало се да спектакл прати око два милиона посматрача. Показало се да је прогноза оманула, олуја је сасвим заобишла главни град. То је разбеснело власти па су шеф Метеоролошке службе и његов заменик смењени.
Неки овај потез повезују с петицијом коју је потписало 10.000 грађана, тражећи да се ватромет откаже због солидарности са жртвама рата у Украјини (најава времена је ишла наруку том захтеву), а могуће је и да су у Мађарској посебно осетљиви на грешке метеоролога јер се раније догодило да је, током једне манифестације, због невремена на које организатори нису били упозорени, неколико особа настрадало.
Било како било, чињеница је да мађарски метеоролози овога пута нису дали тачну прогнозу, али то се догађа у овом послу широм света. И сами, наиме, примећујемо да се на свим метео сајтовима подаци мењају такорећи из сата у сат и свакодневно праве грешке. Ни краткорочним прогнозама више не можемо да верујемо, а камоли оним дугорочним: кажу сутра киша, а небо без облачка, кажу биће ведро и веома топло, а температура се спусти за десет степени и крене пљусак…
Збогом фосилном гориву
Овако непоуздане метеоролошке процене можда су и једним делом последица климатских промена. У сваком случају све учесталији екстреми као што су суше и поплаве стављаће метеорологе све чешће под лупу јавности. Климатолог др Владимир Ђурђевић, ванредни професор Физичког факултета Универзитета у Београду, објашњава за „Магазин” са чим се још Србија, Европа и свет суочавају, као последицама глобалног загревања планете.
– Овогодишња суша једна је од најтежих које су задесиле Србију од „рекордне” 2012. године и Европу од „рекордних” 2003. и 2018. Нажалост, таквих рекорда ће бити све више и све чешће. Све почиње недостатком падавина (метеоролошка суша), затим се наставља мањком воде у земљишту које се убрзава због бржег испаравања воде услед виших температура (пољопривредна суша), па се онда долази и до смањења протока у речним коритима (хидролошка суша) и на крају се завршава такозваном социо-економском сушом, када се претходни ефекти преливају на целокупно друштво и привреду с увећаним ефектом јер нисмо правовремено почели да се прилагођавамо климатским променама – каже наш саговорник.
Он упозорава да и обилне, снажне и нагле падавине такође штете пољопривреди, због плављења, али и због ерозија површинског тла и повећаног испирања хранљивих материја из земљишта, и указује да то захтева озбиљне захвате, рецимо измену инфраструктуре и система за наводњавање и за одводњавање. Онима који не предузму на време све што могу да се прилагоде климатским променама прети несташица хране и пијаће воде, губитак биљног и животињског света, угрожен је живот у градовима, али и у насељима која ће се наћи на мети разорних природних непогода.
– Већ смо дубоко „загазили” у климатске промене и не можемо очекивати да преокренемо процес, да вратимо квалитет животне средине какав је био пре него што смо безумно почели да уништавамо ваздух, воду и земљиште, али можемо да барем успоримо или зауставимо тај тренд погоршања. То пре свега значи да не смемо допустити даље загревање планете, изнад два степена у наредних неколико деценија, а ово се може постићи ако престанемо да користимо фосилна горива и пређемо на обновљиве изворе енергије. Тако би се смањила емисија штетних гасова, на првом месту угљен-диоксида (СО2), чији вишак појачава ефекат стаклене баште и убрзава климатске промене. Европска унија поставила је циљ, не одустаје од „зелене агенде” коју је усвојила, а било би добро да и Србија има јасне циљеве, да до 2050. године потпуно обустави емисију СО2. То није лак задатак, захтева значајну промену понашања и државе, и индустрије, и грађана као појединаца, али знамо да није немогућ уколико послушамо стручњаке и применимо решења која предлажу – сматра др Ђурђевић.
Он примећује да ће, у једном тренутку, резерве фосилних горива ионако бити исцрпљене и, уместо да чекамо да се то догоди, већ сад би требало да пређемо на друге изворе енергије, алтернативе већ постоје, и то јевтиније и исплативије од ових које сад користимо.
– Исланд је, на пример, у потпуности прешао на обновљиве изворе када је у питању производња електричне енергије. Он, додуше, располаже значајним геотермалним потенцијалом, али свака земља има неке своје могућности да замени фосилна горива неким другим, прихватљивијим енергентима и, што је једнако важно, да повећа енергетску ефикасност (Србија је пример енергетске неефикасности). Кина, ЕУ и САД значајно повећавају обим производње из обновљивих извора. Сједињене Државе су пре десетак дана донеле закон о бржем и ефикаснијем преласку на одрживе изворе енергије. Европа се, упркос неповољним околностима, храбро држи „зеленог договора”… – наводи климатолог.
То јесте спор процес, додаје др Ђурђевић, тражи озбиљно планирање, инвестирање, посвећеност и доношење тешких одлука.
– Често се, наиме, дугорочни интереси (рецимо очување животне средине) подређују краткорочним (отварају се фабрике и рудници који додуше доносе стране инвестиције и отварају нова радна места, али трајно уништавају водотокове, шуме и плодно земљиште). Заборавља се да су природни ресурси наше највеће богатство и да би и економске бенефите требало одмеравати с тог аспекта – оцењује др Ђурђевић.
Обновљива енергија – шанса за Србију
Да ли ћемо дати предност екологији или технологији (односно индустријализацији)? Хоћемо ли нове руднике или повећање пољопривредне производње? Да ли ћемо извозити литијум или органску храну? Хоћемо ли наставити да копамо угаљ или предност дати ветропарковима и соларним панелима? Можемо ли обновљивим, чистим енергентима домаћег порекла да заменимо увоз нафтних деривата и гаса? Наш саговорник примећује да је добро што се у нашем друштву све отвореније, масовније и стручније разговара о овим питањима. Оно што недостаје јесте јасна стратегија, организација и подела одговорности.
– Дуго смо живели у заблуди да „нисмо богати, али имамо чисту природу”. Сад видимо последице тога што су пред очима јавности углавном биле краткорочне „вруће” теме, док их оне озбиљније, дугорочне, нису занимале, нису их разумели. О њима не би требало да говоре само активисти, него и политичари, али не лаички, без правих сазнања и података, на своју руку, и наравно стручњаци. Реч је о нашој заједничкој будућности, о преживљавању. Нема ту универзалне памети ни универзалних решења, већ је потребан стални дијалог који ће довести до успостављања равнотеже. Главна прича у Србији требало би да буду обновљиви извори енергије, који су већа развојна шанса од рудника. Наша земља има могућности да постане у томе регионални лидер, да постане предводник у „зеленој трансформацији”. Уместо да размишљамо о предностима и манама довођења страних „прљавих технологија”, можемо да искористимо сјајне домаће стручњаке, информатичаре, да развију напредне системе за складиштење и дистрибуцију енергије, да повећају нашу енергетску ефикасност… јер зелена трансформација нису само соларни панели и ветропаркови, то је широка технолошка промена у којој има места за многе струке и најразличитија знања – с пуно оптимизма набраја др Ђурђевић.
Разговор закључује опаском да би, најзад, тема климатских промена, заштите животне средине и друштвених последица увођења нових технологија требало да се премести из оквира који је био ограничен или романтичном заљубљеношћу у природу или потпуним порицањем проблема, у егзактнију раван у којој ћемо моћи да боље разумемо свет у коме живимо, а одлуке о овим важним питањима доносимо кроз широки социјални консензус.
Против суше, поплава и осталих климатских недаћа применићемо знање, умеће и решеност, а народне бајалице и теорије завере, заједно са фосилним горивима, оставити у прошлости, где им је свима место.
Државне субвенције ЕУ у погрешним рукама
Иако се Европска унија труди да испуни све што је зацртала у „зеленој агенди”, актуелна енергетска криза показује колико је, ипак, далеко од циља.
– Постала је превише зависна од руског гаса и лакомислено је инвестирала у гасну инфраструктуру (гасовод, складишта, терминале) уместо у сопствене изворе обновљиве енергије. И, да се не лажемо, у 15 земаља ЕУ државне субвенције у фосилна горива су и даље веће него у обновљиве изворе енергије – наводи др Ђурђевић.
Кључ за будућност
Прича о климатским променама је пре свега прича о начину на који смо досад добијали и трошили енергију, односно (зло)употребљавали природне ресурсе, каже др Ђурђевић. Те ствари су повезане. Екстензивним коришћењем фосилних горива нарушили смо равнотежу у природи, угрозили сопствено здравље и даљи опстанак. Енергетска криза са којом се Европа (и Србија) тренутно суочава можда ће нас дозвати памети пре него што дође до потпуног колапса животне средине. Енергија је кључ за будућност. Невоља је, додаје наш саговорник, што на тржишту енергената заправо нема правила ни логике, што се више пута у историји показало.
Приоритети у снабдевању водом
Јака суша која је погодила и нашу земљу, незапамћена у последњих десетак година, најава је онога што нас чека у будућности, уколико не предузмемо одговарајуће мере. Једно од питања с којим ћемо се суочити јесте како праведно расподелити расположиве количине воде, како одредити приоритете, каже др Владимир Ђурђевић. Јер, вода је потребна и грађанима за пиће и одржавање хигијене, и пољопривреди за наводњавање (сада је то мање од два процента укупне пољопривредне земље, али ова површина у будућности може расти и до 20 одсто обрадивих површина), и предузећима за производњу енергије, и индустрији, и рудницима… „Ђердап” је смањио производњу за 30 одсто, а потрошња расте, и ово питање је све актуелније.
Александра Мијалковић
Фото: Pixabay; Unsplash
Извор: Политика, 13. 9. 2022.
