Захваљујући обилним кишама гљиве су ове јесени напросто процветале у шумама, што је могло да се види и по рекордном броју експоната на недавно одржаној 22. Изложби гљива у Крагујевцу. Чланови Гљиварског друштва Шумадија убрали су и изложили чак 380 примерака јестивих и отровних гљива у свечаној сали Природно математичког факултета у Крагујевцу.
- Гљиварске манифестације у Србији су или у пролеће, или у јесен, у та два таласа највећи број гљива плодоноси, објашњава Милка Аџић, чланица Друштва и додаје да од 2014. године, није била овако богата гљиварска сезона.
Фото: М. Аџић
Чланови ГД Шумадија, подељени у екипе, неколико дана пред изложбу сакупљали су гљиве са терена око Крагујевца, Гледићких планина, Аџиних ливада, Бешњаје, али и Гоча, Копаоника, Голије, Јелове горе.
- Излажу се све врсте које буду препознате, без обзира на јестивост, габарите, употребну вредност за човека и друге особености, тако да је то увек веома шарено и интересантно, колико то само царство гљива уме да буде, каже наша саговорница и додаје:
- Велики број деце и изузетно младих људи међу посетиоцима ове године улива оптимизам и буди наду да се сви, а посебно најмлађи све више окрећу природи, али на одржив и одговоран начин. Порука која се сама по себи намеће, када су гљиве у питању, тиче се чињенице да озбиљност и обим ове невероватно инспиративне, али и захтевне материје изискују континуирано, доживотно учење, а један од препоручених и вероватно најефикаснијих начина за то је управо учлањење у удружења гљивара.
Крагујевчани у својим редовима имају пар врсних познавалаца, аутора монографија о гљивама и бројних научних радова, мислим ту на проф. др Небојшу Лукића, аутора две монографије о роду Аманита у Србији, и на председника Друштва, Ненада Милосављевића, чији рад на попису ретких и заштићених врста Гоча, и не само њих, не престаје.
Фото: Чланови Гљиварског друштва Шумадија
Међу педесетак чланова овог друштва, од којих је двадесетак (хипер)активно, издвојила би најстарију активну српску гљиварку, учитељицу у пензији, Лепосава Раденковић, чијим је ангажманом и несебичношћу пре неколико година Друштво добило на коришћење „Гљиварску бајку”, стару српску кућу са окућницом на Аџиним ливадама, недалеко од Крагујевца. Са нама је редовно и најмлађи члан Вукан Катић, који својим знањем о гљивама може да постиди и неке много старије и искусније међу нама. Дакле, од основца, до универзитетског професора, пензионера, фотографа, сви смо ту, без разлике. Сарадња између ГД и ПМФ-а ограничена је, нажалост на ту једну изложбу која се редовно одржава у свечаној сали факултета, али захваљујући предусретљивости и разумевању од стране појединих професора, има простора да се она и прошири. Зато је сарадња са другим гљиварским друштвима, Институтом за биолошка истраживања у Београду, Заводом за заштиту природе Србије и појединим научницима, миколозима, нешто што се у друштву радо истиче, каже Милка Аџић.
Најукуснија и најотровнија истог рода
Чланови ГД Шумадија и на изложбама и на терену скрећу пажњу љубитељима гљива на опасности које вребају недовољно упућене.
Фото: Вргањ (ЕПА/ALESSANDRO DELLA BELLA)
- У овом периоду, а и иначе, у народу су најпопуларније конзумне, комерцијалне врсте, попут вргања, лисичарки, кнегиња, црних труба.
Неке од гљива сврстане у родове, када се за њихово појављивање стекну адекватни услови (довољна количина влаге која натапа слојеве земље у којима се налази мицелијум у комбинацији са повољним дневним и ноћним температурама без јаких ветрова, који исушују земљиште) плодоносе у већим количинама, и тај јесењи талас је углавном богатији од пролећног. Тада на површину избијају Russule (зеке, краснице), разне млечнице (Lactarius spp.).
- У најукусније спада и врста Amanita caesarea - кнегиња, јајчара, благва, гљива са највише народних назива, која припада роду у коме су и најотровније код нас, зелена, бела и смрдљива пупавка. Зелена, Amanita phalloides одговорна је за скоро све смртне исходе тровањима гљивама (мицетизам).
Фото: М. Аџић - Зелена пупавка (Amanita phalloides)
Међу врстама које неискусне најчешће доводе у забуну још су две Аманите, једна атрактивна црвена са белим остацима овоја на шеширу, попут каквих туфница, вероватно најсликанија и највише фотографисана мухара (Amanita muscaria), чији отрови поседују халуциногена својства, због чега је историја њене употребе веома дуга и богата у ритуалима народа на свим меридијанима. За њу се везују и разни митови и легенде, попут оне о заслузи за надљудску снагу Викинга, али и моћи прорицања креманских Тарабића, наводи Милка Аџић уз напомену да уз мухару, коју неискусни замењују са кнегињом (а разлике су, када их научите, веома уочљиве и односе се на боју дршке и листића (ламела), које су код јестиве врсте Amanita caesarea увек жуте, никада беле, као код отровне мухаре.
Фото: Мухара (Amanita muscaria)
Често долази и до замене бисерке, Amanita rubescens, условно јестиве каквих је међу конзумним гљивама највећи број са отровном сродницом, пантеровком (Amanita pantherina). Условно јестиве значи да је за њихову употребу неопходна озбиљна термичка обрада у трајању од минимум 15 минута од момента кључања воде, динстања, пржења.
Најскупље гљиве
Тартуфи су због чињеници да су тешко доступни и скоро па немогуће их је наћи без помоћи животиња, најскупље гљиве на свету. Србија се води као једно од веома богатих подручја неколицином најтраженијих, првенствено белим, најскупљим (Tuber magnatum), али и летњим и зимским, црним тартуфом. Нажалост, највећи промет овим гљивама одвија се, по речима Милка Аџић, у сивој зони и о реалним ценама немогуће је говорити. Углавном су оне вишеструко ниже од оних, надуваних, које се помињу у јавности, а због којих се већина људи одлучи за овај посао, као главни или допунски извор прихода.
Фото: Tuber magnatum (EPA/ZOLTAN MATHE)
- Ми који се бавимо другим, надземним гљивама и радимо то из чистог ентузијазма, неки смо други свет (код нас је другарство, код тартуфара профит, тровање паса, бушење гума на аутима, отимање терена, па чак и убиства), каже чланица ГД Шумадија и истиче да у друштву имају пар дивних тартуфара који за сваку изложбу обезбеде преко потребне експонате, а који увек изазивају огромну пажњу посетилаца.
Тартуфи су најскупљи, након њих по ценовном разреду су гљиве из рода Morchella, смрчака, више врста, али оне плодоносе у пролеће и не приказујемо их на изложби, јер нам није пракса да експонати буду ексикати (суви или лиофилизовани примерци).
По неким тврдњама, највећи део онога што у свет одлази под брендом „Истарски тартуф”, потиче управо са наших и простора Бугарске и није реткост да чујете како је на неком од граничних прелаза из Србије заплењена илегална пошиљка ових скупих гљива (вредност тзв. јокера, примерака тежих од 100 - 120 грама, понекада и килограмских, мери се на за то специјалним лицитацијама хиљадама евра). Килограм сувих смрчака нпр. у Америци где су гљиве из рода Morchella веома, веома популарне креће се око 600 долара.
Фото: Џиновска пухара
На овогодишњој изложби у Крагујевцу, која је обиловала врстама из рода Аманита, али и као никада до сада различитим вргањевкама, ипак се чини да је највећа пажња припала и највећем међу експонатима, џиновској пуши, пухари, гљиви планинских пашњака, врсти Langermania gigantea.
Ова снежно бела „лопта”, већа од фудбалске, тежила је у тренутку брања 4,1кг и у Крагујевац је стигла из нововарошког села Ојковица, захваљујући једној ТВ екипи. Гљива је, иначе у раном стадијуму јестива, док јој је месо бело и тврдо, а касније, када јој споре сазру, лековите су, што су и наши стари знали, а прах од спора користио се за заустављање крварења и спречавање инфицирања рана. Истраживања спроведена половином прошлог века у Америци потврдила су антибактеријска својства ове гљиве.
Без гљива не може ни природа ни човек
- Богатство царства гљива у највећој мери зависи од стања наших шума, а ако је судити по томе колико се и како оне секу и уништавају, перспектива нам је све, само не ружичаста. Иако у гљивама већина нас види првенствено и само извор храњивих материја, њима је то само једна од функција, подсећа Милка Аџић.
Фото: Pixabay
Гљиве су најважнији разлагачи биолошког отпада, без њих би нам у рекордном року претила опасност од затрпавања разним биљним и дрвеним остацима. Оне су и прави биоремедијатори, поседују изражену способност усвајања радиоактивних елемената из земљишта. О медицинским гљивама се причало и бавило кроз историју у бројним традиционалним медицинама, а савремена истраживања у многоме потврђују оправданост такве њихове употребе. Користе се у прехрамбеној индустрији, у производњи вина, пива, хлеба, за фарбање текстила, као замена за кожу, у грађевинарству од њих настаје посебно издржљив материјал. Небројени су начини њихови употребе…
Славица Ступарушић
Извор: Политика
ЕКОЛОГИЈА КРАГУЈЕВАЦ - ГАЛЕРИЈА: XXII Изложба гљива - Крагујевац 2022
