На захтев публике, како то већ бива, враћамо се опуштеној теми астробиолошких и еколошких аспеката непостојећих – али славних! – планета. Након што смо у претходном тексту ове мини-серије разматрали астробиологију и екологију Аракиса, пешчане планете познате и као Дина из истоимене саге Френка Херберта, овде ћемо размотрити још једну легендарну научнофантастичну планету, Соларис из истоименог романа Станислава Лема, оригинално објављеног давне 1961. године. Да и више од 60 година касније ово ремек-дело научне фантастике представља снажну инспирацију не само широкој публици, већ и у домену истраживачке науке сведочи (макар и нескромно) ова скорашња астробиолошка публикација.
Лемов Соларис је планета у орбити око два сунца, црвеног и плавог. Прецизније, црвена и плава звезда су у блиском двојном систему, а планета се налази у орбити око њиховог заједничког центра масе. Ово је тзв. циркумбинарна орбита или орбита П-типа, откривена код читавог низа екстрасоларних планета, од којих је вероватно најпознатија Кеплер-16б, неформално позната и као Татуина, по легендарном родном месту Лука Скајвокера из Звезданих ратова.
Кеплер 16-б је у доба када је откривена, 2011. године, била прва доказана планета у циркумбинарној орбити. Наравно, у доба када је Лем писао Соларис, све то је лежало у далекој будућности; ако ишта, водећи планетолози тог доба, попут Стивена Доула, били су на становишту да су планете у двојним звезданим системима нужно ненастањиве, будући да су орбите планета око две звезде у таквим системима интуитивно нестабилне на временским скалама неопходним за настанак и еволуцију биосфере. У самом роману, међу стварним астрономима који су заговарали ово мишљење експлицитно су наведени (Джорџ) Гамов и (Харлоу) Шепли.
Лем вешто користи управо ту околност као генератор једног од бројних заплета. Соларис је оригинално уочен управо захваљујући необичној стабилности своје орбите, која се није могла објаснити никаквим астрономским механизмом. Планета је око 20% већа по пречнику од Земље, али покривена глобалним океаном из којег вири само пар стеновитих острваца на јужној хемисфери планете, укупне површине мање од европског континента.
У складу са својом масом, Соларис има густу атмосферу, нешто гушћу од Земљине, сасвим лишену кисеоника – што одговара телу на којем нема никаквог видљивог облика живота, посебно не фотосинтетског. Чак и у веома малим концентрацијама атмосфера је токсична за људе, при чему најпре изазива халуциногене ефекте, што је околност која игра извесну улогу у покушајима објашњења неких загонетних елемената заплета.
Рани истраживачи Солариса били су потпуно збуњени стабилношћу планетске орбите; постепено се дошло до увида да је управо деловање глобалног океана оно што утиче на кретање планете и чини је настањивом на дуге стазе. Дакле, океан не само да у довољно општем смислу разуме небеску механику (укључујући динамику хаоса!), већ и мерљиво утиче на њу.
Отуда – идеја да је океан живи систем који, по узору на земаљске живе системе, од бактерија и модрозелених алги ка све сложенијим живим формама, утиче хомеостатски на своју физичку средину у циљу одржавања (и побољшања) услова за сопствени живот. Али не само живи, већ и нужно интелигентни систем, јер због детерминистичког хаоса регулисање планетског кретања не може да се тек једноставно аутоматизације и учини подложним некаквом предачком генетском алгоритму. Напротив, потребно је стално иновирање и учење ради решавања проблема – дакле особине интелигентних система. А ако је океан на Соларису интелигентан систем, онда се одмах поставља питање „првог Контакта“ са њим.
Као одговор на ово драматично астробиолошко откриће, читава нова научна дисциплина – соларистика – настаје и развија се, описана са много детаља у самом роману (нарочито у другом поглављу „Соларисти“ и кључном шестом поглављу под насловом „Мали апокриф“). Ови одломци су прави филозофски златни рудник за епистемологију и филозофију науке, нарочито филозофију биологије. Лем – кога су неки (читај: постмодернистичке будалине типа Фредрика Джејмисона или Дарка Сувина) оптуживали за екстремни позитивизам и „сцијентизам“ штогод то тачно значило – и овде показује фини смисао за иронију.
До времена у којем се одвија радња Лемовог романа, међутим, соларистика делује као прилично напуштени пројекат и однос протагониста према њој је високо критичан. Главни разлог за ту дегенерацију јесте што се у недостатку очигледног „Контакта“ са јединим становником биосфере Солариса, соларистика махом претворила у бележење и категоризацију сложених појава које се повремено дешавају на површини океана, без било каквих озбиљних теоријских начела и са мало шансе да ће се појавити било каква општија објашњења. А науке, као што нас озбиљан мислилац попут Лема непрекидно подсећа, нема без научне теорије; некакав „чисто емпиријски“ рад је само, у легендарној Радерфордовој фрази, „скупљање маркица“.
Можда најзанимљивије питање које ова фасцинантна фиктивна планета провоцира јесте шта би у контексту стварног универзума који проучава савремена астробиологија могао бити еквивалент Лемовог Солариса? Једна од изазовних могућности јесте да се ради о екстремној верзији земаљске биосфере, односно Гаје?
Хипотеза о Гаји, коју је 1970-тих предложио недавно преминули велики хемичар, еколог и филозоф Джејмс Лавлок, сугерише да су различити делови земаљске биосфере усклађени на нивоу много вишем од нивоа појединачних екосистема, тако да врше хомеостатску регулацију читавог планетарног хабитата. У извесном смислу – степен метафоричности је управо предмет расправа које су недавно поново оживеле – и наша планета Земља је једна врста суперорганизма, у којој су различите „-сфере“ (биосфера, атмосфера, хидросфера, итд.) већ најмање 3,8 милијарди година у непрекидној динамичној међуигри различитих процеса који утичу на настањивост.
Иако честа мета критике из најразличитијих (и често међусобно директно контрадикторних!) разлога, хипотеза о Гаји је у новије време, након многих плима и осека, поново у жижи пажње научника. Ово није због разних облика будаластог New Age мистицизма или нео-паганизма или чак и еко-хистераја који су често у јавном мњењу повезани са самим помињањем „Гаје“. Сав тај нагомилани гуано неуких реакција ваља одбацити, како бисмо били у стању да озбиљно дискутујемо о предностима и манама ове узбудљиве научне хипотезе. И управо ту нам литерарни предложак попут Лемовог романа може помоћи. Разматрање могућих еволуционих трајекторија које воде до Солариса у довољно општем контексту ће нам готово сигурно омогућити даље увиде у особине наше стварне планете, Земље.
Стога има смисла упитати се око детаља еволуције која је могла довести до Солариса, као својеврсног логичког екстрема хипотезе о Гаји. Шта би могло довести до максималне интеграције функција – све функције, физиолошке као и еколошке, обједињене су у једног суперорганизму – какву Лем описује?
Први одговор који пада на памет јесте да се ради о посебним почетним условима у којима се еволуција одвијала на Соларису, у поређењу са онима у историји Земље. Наравно, у недостатку путовања кроз време – које се у Лемовом опусу појављује само у хумористичком контексту авантура Ијона Тихог – ми не можемо бити сигурни у којој мери су „специјални“ почетни услови еволуције живота на Соларису одредили ток свеколике доцније еволуције и резултовали тако екстремно интегрисаном биосфером. Стога далеко од памети спекулација да су посебни, специјални почетни услови били ти који су резултовали убрзаном функционалном интеграцијом.
Довољно је присетити се теорије ендосимбиозе којом се на Земљи, од Константина Мерешковског и Лин Маргулис, објашњава настанак еукариотске ћелије из далеко мањих и једноставнијих прокариотских предака. Крајње поједностављено, прокариоти су довољно дуго живели заједно једни поред других, док се није, међу зилионима бескорисних или неутралних мутација, није појавила једна која је омогућила једним прокариотима да живе унутар других и да на тај начин оптимизују своју симбиозу.
Од њих су затим настале органеле унутар еукариотске ћелије – ствари као што су митохондрије, хлоропласти, и сл. Испоставило се да је то изузетно, изузетно, изузетно користан аранжман, који је отворио огроман нови простор биолошког дизајна – који је управ резултовао свом разноврсношћу биљног и животињског живота који видимо око нас на Земљи. Сви облици живота које видимо око нас (у буквалном смислу, јер је то оно што интуитивно сматрамо земаљском биосфером и природном средином коју ваља чувати) су еукариоти потекли из тог необичног процеса ендосимбиозе.
Када једном прихватимо ендосимбиотску теорију, има смисла упитати се зашто се ендосимбиоза зауставила ту где се зауставила. Шта је (била) алтернатива? Па, у контексту колонијских прокариота који су „живели заједно“ у некој од Дарвинових топлих барица или у окружењу подморских хидротермалних извора или на неком трећем месту на планети које је било погодно за ендосимбиозу, јасно је да су локални услови попут топологије хабитата, количине хране и јачине селекционог притиска ограничили досег овог процеса.
Можемо, макар у узлету маште – која је увек полазиште свих значајних научних хипотеза – замислити како би под другачијим раним околностима ендосимбиоза могла да се настави све док не обухвати читав првобитни хабитат, рецимо читаву барицу, као јединствен (супер)организам. Након чега бисмо говорили о популацији барица – где би симбиоза такође била адаптивно исплатива стратегија, па ендосимбиоза у некакав виши ентитет, итд. исл., све док највиши ниво суперорганизма не би обухватио сву органску материју на планети – управо океан Солариса.
Наравно, ово је смела спекулација. Са друге стране, актуелна драма Лемовог романа одвија се на још вишем плану, оном који би се оправдано могао назвати биосемиотичким. (Као што читалац наслућује, чак ни сама та реч није била позната у 1961., мада ју је Фридрих Ротшилд употребио баш те године први пут у предавању пред Нјујоршком академијом наука, које се у писаном облику појавило наредне године).
У којој мери еволуциона историја ограничава могућност ефикасне комуникације – преношење информација коришћењем адекватног скупа симбола међу претпостављеним интелигентним актерима? Ово питање је очигледно од огромног значаја за многоструке људске активности, почев од вештачке интелигенције , преко животињске психологије, све до потраге за ванземаљском интелигенцијом. Лем нуди одговор који није претерано оптимистичан, али ваља имати на уму да је, као и сва велика постигнућа уметности, Соларис – отворено дело, које допушта разнолике интерпретације. Као што дирљиво наглашава сам протагониста романа, на самом крају завршног монолога:
Каквим испуњењима, поругама, каквим мукама сам се још надао? Нисам знао ништа остајући у непоколебљивој вери да није прошло време окрутних чуда.
Фото: Scrolller
Милан М. Ћирковић, Научни саветник Астрономске опсерваторије у Београду
Извор: Талас
