ИНОВАЦИЈЕ У ПРЕХРАМБЕНОМ СИСТЕМУ
Прво издање
Предговор
Овај уџбеник је првенствено намењен студентима мастер академских студија за предмет Иновације у прехрамбеном систему, али је писан тако да га могу читати и разумети сви остали којима је ова област интересантна. Имајући у виду ширину теме, временски оквир и сложеност друштвено-економских појава, задатак није био једноставан. Храна је политичко-безбедоносна и социо-економска категорија, те иако је књига написана на основу ауторовог вишегогодишњег проучавања научне и стручне литературе, неминовно је да је у њу унет део личног става.
С обзиром да прехрамбени систем обухвата низ актера и њихове међусобно повезане активности додавања вредности у области производње, агрегације, прераде, дистрибуције, потрошње и одлагања прехрамбених производа који потичу из пољопривреде, шумарства или рибарства и делова њиховог ширег економског, друштвеног и природног окружења, изучавање овог система захтева холистички приступ. У глобализованом прехрамбеном систему интеракције различитих актера на различитим нивоима намећу потребу синергијског спајања свих социјалних, еколошких и економских утицаја у циљу изналажења решења за трансформацију актуелног, крајње еродираног система у нови, одрживи систем који ће задовољити потребе будућих генерација. Стога, предмет изучавања ове књиге превазилази границе изучавања аграрне економије.
Овом приликом желим да се захвалим рецензентима проф. др Станиславу Зекићу и проф. др Катарини Ђурић који су својим сугестијама значајно допринели квалитету рукописа. Захвалност дугујем и члановима Департмана за аграрну економију и агробизнис Економског факултета у Суботици који су својим ставовима подржали приступ адекватних измена материје коју покрива овај предмет. Посебну захвалност дугујем проф. др Ковиљку Ловру, аутору компендијума Светски прехрамбени систем који је послужио као база у стварању ове књиге.
Београд, јануар 2022. године
Др Татјана Бранков
Ванредни професор Економског факултета Универзитета у Новом Саду
САДРЖАЈ
ИЗВОД ИЗ САДРЖАЈА - ЕКСКЛУЗИВНО ЗА ПРВИ ПРВИ НА СКАЛИ
Пољопривреда као сектор глобалне индустријске економије
Најизраженији индустријски аспект модерне пољопривреде је њена зависност од фосилних горива за инпуте, механизацију и транспорт. Кључни део индустријализације пољопривреде је масовно прихватање механизације. Током 1970-их наступила је четврта фаза мотомеханизације305, односно коришћење трактора снаге од 80 до 120 КС који су омогућили повећање радне површине по раднику на више од 100 хектара. Двоструко увећање радне површине по раднику (200 ха) наступило је са петом фазом мотомеханизације, односно са употребом трактора четвороточкаша снаге веће од 120 КС и употребом прикључних машина за паралелно извођење свих операција (припрема земљишта и сетва житарица). Ова врста механизације првобитно се примењивала у САД, „новим пољопривредним земљама“, задружним производним јединицама у Совјетском Савезу и другим земљама Источног блока. Регионална пољопривредна специјализација која подразумева и продају пољопривредних производа на велике удаљености повећала је транспортне трошкове, смањила удео фармера у финалној цени производа и повећала зависност пољопривреде од фосилних горива. Повећање потрошње инпута значи такође повећање зависности пољопривреде од фосилних горива, јер су неопходна за производњу ђубрива и пестицида.
Крајем XX века окончан је процес индустријализације сточарске производње који је отпочео након рата. Од средине 1960-их животиње су све мање времена проводиле на испаши на отвореном простору, а све више су се узгајале у затвореном, скученом простору хранећи се специјализованим формулацијама до достизања величине за клање. Масовна производња стоке изазвала је бројне здравствене и еколошке проблеме. Пошто услови узгоја погодују ширењу болести, животиње се превентивно третирају антибиотицима, упркос опасности од изазивања резистентности на антибиотике код људи. Проблем отпада (изнутрице и сл) који настаје у сточарској производњи покушао је да се реши справљањем коштаног брашна, које се касније користило за исхрану стоке. Ова пракса узроковала је избијање болести „лудих крава“. Ова епидемија која је настала јер су се биљоједи хранили као да су месоједи је један од најбољих примера људске бахатости мотивисане стицањем профита.
Индустријализација биљне и сточарске производње повећала је зависност фармера од мултинационалних корпорација. Обично потпуно интегрисани у корпоративну структуру инпута, прераде и маркетинга неком врстом уговорне производње, фармери су у обавези да стандардизују производњу, те најчешће семена, подмладак и друге инпуте купују од тих истих компанија. У таквим околностима које подсећају на околности у римским латифундијама, мали фармери тешко отплаћују кредите и тешко опстају. Пољопривредници, чак и велики, често послују и као закупци на огромним имањима компанија или богатих појединаца. Довољан пример за ову тврдњу је чињеница да је Бил Гејтс од 2021. године највећи земљопоседник у САД јер у власништву има око 100.000 хектара ораница.
Корпоративна контрола је продубљена пласманом генетски модификованих (ГМ) усева на тржиште крајем XX века. Фармерима који пристану на ову врсту производње, уговорима је забрањено чување семена за наредну сетву, те су принуђени да га купују сваке године. Највише се производе ГМ културе отпорне на хербициде јер су компаније, најзначајнији произвођачи ГМ култура уједно и произвођачи хербицида306. Тиме на најлукавији могући начин компаније продају патентирани ген и патентирану хемикалију. Одобравање патентирања вештачки конструисаних гена, организама и процеса је дало снажан стимуланс корпорацијама и створило атмосферу снажне конкуренције између њих307. Казне за повреде патената и крађа пословних тајни најчешћи су разлози међусобних сукоба компанија, а разрешење сукоба се обично одиграва на суду. Бесмислени судски спорови мултинационалних компанија и фармера још су један аспект овог проблема. С обзиром на то да су фармери, произвођачи ГМ биљака, уговором обавезани на годишњу куповину семена, свако његово случајно наношење (ветром, механизацијом) на непредвиђене парцеле, даје повод за покретање парница. Пољопривредна биотехнолошка компанија, Монсанто, годишње издваја 10 милиона долара из свог буџета за надзор фармера и суђења са њима. Најпознатија парница Монсанто против Шмајсера окончана је 2008. године након осмогодишњег суђења. Према Монсанту П. Шмајсер произвођач уљане репице из Бруна, Саскачеван (Канада) је 1997. године на својим парцелама открио ГМ уљану репицу, намерно сачувао семе и засејао наредне године на површини од око 400 хектара, те је тиме повредио патентно право. Касније је компанија признала да је ненамерно кретање гена могући извор иницијалне појаве ГМ семена на његовим парцелама, а суд је је у финалној пресуди, донетој 19. марта 2008, пресудио у корист фармера, наложивши Монсанту да плати трошкове чишћења парцела контаминираних ГМ семеном.
Корпоративну глад за контролом и монополизацијом комплетног прехрамбеног ланца добро илуструје став изнет на Конференцији биотехнолошке индустрије у јануару 1999. године, када су представници Монсанто компаније предочили визују идеалног света у коме је 100 одсто комерцијалног семена ГМ и патентирано308. Водећи се том визијом десет највећих компанија је већ 2011. године поседовало 75% тржишта семена, а највеће међу њима - Монсанто, ДуПонт (Пионир) и Синџента – чак 53%. У циљу још бољег позиционирања на тржишту мултинационалне компаније се често консолидују кроз спајања (mergers) и припајања (acquisitions). У 2015. и 2016. години десила су се три важна спајања компанија које владају индустријом семена и пестицида (табела 9.1). Дау кемикал и ДуПонт су 2015. године предложили спајање, а затим и раздвајање спојеног ентитета у три независне специјализоване фирме од којих ће се једна бавити семенима и агрохемикалијама, друга науком о материјалима, а трећа искључиво хемијским производима. У 2016. години кинеска државна компанија КемЧајна купила је Синџенту за 43 милијарде долара. У септембру Бајер је преузео Монсанто за 66 милијарди долара, чиме се друга у рангу хемијска компанија на свету спојила са првом у рангу семенском компанијом. Добро је познато да су корпорације моћније од држава, али још увек нису препознате као легално уведен субјект међународног права, премда им закон омогућава да туже државе. Радикалан пример је мултинационална компанија која је тужила државу Египат јер је подигла минималну цену рада и тиме умањила компанијски профит309.
Извор: Мекдоналд (2019)310
Амбиције мултинационалних компанија шире се и на поседовање земљишта. Коруптивне активности у овом сектору угрожавају економски раст и друштвену стабилност држава311. Један од најдрастичнијих случајева тзв. отимачине земљишта (landgrabbing) десио се у Мадагаскару 2008. године, када је компанија Даеву Лоџиктикс склопила уговор са Владом о закупу половине пољопривредног земљишта ове државе (1,3 милиона хектара) за узгој кукуруза и уљаних палми. Невиђено игнорисање интереса локалних фармера и традиције изазвало је масовне протесте, након којих је уследио војни удар и поништење уговора. Ипак, компанија је скривена иза другог имена задржала више од 200.000 хектара земљишта, а отимачина земљишта у свету се наставила. Само у 2016. години, уочено је око 500 сумњивих уговора везаних за купопродају 30 милиона хектара земљишта у 78 земаља312. Међутим, темпо усвајања ових уговора је успорен због отпора локалних заједница. Први озбиљан правни корак у сузбијању крађе ресурса учињен је 2016. године када је Међународни кривични суд одлучио да процесуира отимачину земљишта као злочин против човечности313.
Постоји сумња да корпорације не презају ни од убистава оних који им највише сметају. У извештају GlobalWitness невладине организације, основане 1993. године која се бори против експлоатације природних ресурса, сиромаштва, корупције и кршења људских права, наводи се да је 2017. године убијено 201, а у 2020. години 227 еколошких активиста који су се борили против имплементације пројеката који проузрокују крађу земљишних ресурса и загађење животне средине. Велики број убистава повезан је са мултинационалним компанијама из сектора агробизниса314. Најновији извештај ове организације упозорава на ескалацију насиља – у 2020. години убијено је 227 активиста315.
Активисти су последња линија одбране у нефер борби са корпорацијама. Упркос вишедеценијском насиљу, настављају да се залажу за добробит својих држава и планете Земље. У свакој причи пркоса корпоративним крађама, отимачинама земљишта, смртоносним загађењима и еколошким катастрофама постоји нада да можемо кризу преокренути и научити да живимо у складу са природном. Све док то не учинимо, насиље ће се наставити316.
Наравно, неки пољопривредници су изван домашаја корпоративне доминације. У Чјапасу (Мексико) је основан антиглобалистички покрет Запатистичка војска националног ослобођења, герила аутохтоног индијанског становништва пореклом од Маја. Они се боре против Северноамеричког споразума о слободној трговини (НАФТА), између Канаде, САД и Мексика, тј. против отимања земљишта конфискованог у корист корпорацијских ранчева и нафтних компанија. Запатисти уживају велику међународну подршку (невладине организације, независни интелектуалци, удружења фармера итд). Запатисти су 1994. године основали неколико аутономних општина (juntas), независних од мексичке владе, у којима су развили сопствене задружне системе за производњу хране, здравство и школство. Осим запатиста, широм света се оснивају покрети који се боре против новог, софистицираног неолибералног ропства.
Јужна Африка: Борба моје мајке се наставља
Слика 9.1. Fikile Ntshangase
Многи људи су мислили да је моја мајка луда. Мислили су да је луда јер је упозоравала на болести које ће рудник изазивати. Упозоравала је да ће доћи до помора стоке. Да ће рудник изазвати насиље. Данас је свима јасно да није била луда. Била је у праву.
Годинама је моја мајка Fikile Ntshangase водила кампању против рудника угља Тенделе (Tendele Coal Mine). Као учитељица, као мајка, као вођа, почела је да увиђа ствари које су се дешавале у заједници. Видела је пукотине у зидовима кућа и питала се да ли су изазване сталним експлозијама из рудника. Видела је угљену прашину која се сакупљала у дневним собама и питала се да ли се такође сакупља и у плућима људи. Видела је напетост коју је рудник изазвао, породице које су се распадале, страх који се ширио. Када је Тенделе објавио план проширења својих активности, моја мама је постала њихова највећа мора. Образовала је људе о њиховим правима, организовала и водила кампању против рудника.
Једног четвртка у њену кућу су ушла три непозната човека… Убили су је у дневној соби. Људи ме понекад питају шта ћу, да ли ћу остати овде и одржати мајчину борбу у животу. Превише сам поносан на њу, да бих дозволио да умре. Знам опасности - сви знамо опасности. Али одлучио сам да останем. Придружио сам се борби…
Malungelo Xhakaza317
П.С. Petmin Limited, власник рудника признаје да су тензије у заједници које је изазвао рудник можда биле један од фактора овог убиства. Компанија „најоштрије осуђује сваки облик насиља или застрашивање“ и нуди потпуну сарадњу полицији у расветљавању овог случаја. Изјавили су да је независна трећа страна, утврдила да су пријављене пукотине на кућама узроковане њиховом лошом израдом, а не минирањима у руднику. Одговорност за пријављене респираторне болести у потпуности одбацују као неосноване, наводећи да рудник послује у складу са стандардима о емисији прашине.
ГМО
СТО фигурира као инструмент претње у константној тензији између САД и ЕУ, која је кулминирала јуна 1999. године, увођењем мораторијума на трансгене биљке, односно забраном увоза свих америчких ГМ производа (семе, намирнице, храна за стоку) у ЕУ399. У мају 2003. године САД су уз подршку Аргентине, Канаде, Египта, Аустралије, Новог Зеланда, Мексика, Чилеа, Колумбије, Ел Салвадора, Хондураса, Перуа и Уругваја, тужиле Европу овој трговинској организацији. СТО је након више одлагања, фебруара 2006. године донела прелиминарну одлуку, да је ЕУ нарушила међународна трговинска правила, да је мораторијум нанео штету извозу из САД, Канаде и Аргентине и да је забрана нелегална и незаснована на научним доказима. Утврђено је да су шест чланица Уније: Француска, Немачка, Аустрија, Италија, Луксембург и Грчка прекршиле прописе увођењем забрана. Пресуда се односила само на период од јуна 1999. године до августа 2003. године, јер је Брисел поново одобрио увоз ГМО у мају 2004. године.
Сматра се да су блиске везе универзитета и индустрије главни разлог због којег америчке компаније сада доминирају биотехнолошким тржиштем. Други, веома значајан разлог је споразум СТО - Споразум о трговинским аспектима права интелектуалне својине (ТРИПС), усвојен је на Уругвајској рунди преговора 1994. године. Споразум обавезује чланице СТО, на патентну заштиту биотехнолошких проналазака (производа или процеса) и заштиту биљних варијетета патентирањем или суи генерис системом. Уклањању баријера слободној трговини и улагањима, доприноси и Трансатлантски бизнис дијалог (ТАБД)400 који промовише партнерство између друштвених и приватних фирми и покушава да хармонизује регулативе ЕУ и САД (узајамно признавање стандарда, квалификација, захтева за дозволе или методе тестирања и резултате тестирања). На Самиту САД-ЕУ, у јуну 1999. усвојен је низ принципа које чине Рани механизам упозорења, у случају потенцијалних трговинских спорова. ТАБД се противи деловању науке као трговинске баријере, иницијативама о заштити животне средине које су препрека слободној трговини и обележавању које утиче на слободно кретање роба и услуга. Постоје бројне међународне организације које су директни промотери трансгене технологије, између осталог: Међународна агробиотехничка агенција и Грађанска мрежа за послове са иностранством401.
Схвативши огромни потенцијал трансгене технологије, а желећи да задржи позицију светског предводника у пољопривреди, са првом применом ове технологије на биљним културама, амерички државни апарат је подржао пољопривредне мултинационалне компаније, па се ГМ храна пласира на тржиште САД без обележавања и одвајања од не-ГМ хране са минималним законодавним ограничењима. Администрација Р. Регана у документу под називом „Координациони оквир за регулисање биотехнологије“402 је одлучила, да није потребно доносити посебне прописе за нове технологије (као што је ГИ) јер доприносе ширењу традиционалне селекције без појаве нових ризика, те је у склопу постојећих федералних закона: Закона о биљним болестима и штеточинама, Закона о храни, лековима и козметици и Закона о инсектицидима, фунгицидима и родентицидима, дефинисала поделу надлежности између три агенције: Министарства за пољопривреду, Управе за храну и лекове и Агенције за заштиту животне средине.
Свет се поделио на заговорнике и противнике ГМО. Неке земље проглашавају трансгену технологију биотероризмом (Русија), неке је забрањују Уставом (Мађарска), неке организују импресивне друштвене покрете који се противе њеној дифузији (Србија, Индија), а неке земље у развоју, дубоко инволвиране у процес, затрпавају светско тржиште ГМ храном/сточном храном (Бразил, Аргентина). Мултинационална компанија Монсанто jе за противнике ГМО постала симбол „зла“ глобалног света, те међународне демонстрације Марш против Монсанта редовно одржавају у мају месецу сваке године у различитим земљама света403 (слика 10.1).
Слика 10.1. Марш против Монсанта - фото: Иван Стојановић
У међувремену, упркос отпору јавности404, ГМ усеви заузимају све веће обрадиве површине (графикон 10.5). Од прве године комерцијалног узгоја (1996) укупне површине под трансгеним усевима су увећане око 113 пута (1,7 милиона ха 1996. VS. 191,7 милиона ха 2019). Од посебног значаја је чињеница да ГМО у постојећем облику одлази у прошлост (када се продају резерве), а мултинационалне компаније из овог сектора, осим што настављају са процесима спајања и припајања (табела 31), откупиле су лиценцу за нову технологију CRISPR/Cas9405, чији поступак мењања наследног материјала нуди далеко већу прецизност измена (и више од 90%, зависно од организма), бољу контролу укупног процеса и јефтинији поступак406.
Графикон 10.5. Површине под трансгеним усевима, 1996-2018
Извор: Baghbani-Arani et al. (2021)407
Пласман ГМО на тржиште отворио је бројна питања неолиберализације природе, биопиратерије, расподеле дохотка, акумулације капитала, контрадикција унутар трећег прехрамбеног режима, односа према „Богу и мајци природи“, итд. Најбољи пример је Аргентина, држава чија је историја одувек испреплетана са пољопривредом. Са ГМ сојом засађеном на више од половине својих обрадивих површина Аргентина игра кључну улогу у ширењу флексибилних усева408 у корпоративном глобалном режиму, те сходно томе представља и централно место за истраживање веза између пољопривредне биотехнологије и прехрамбеног суверенитета, као и улоге државе у овим процесима409. Ширење флексибилних усева може се схватити и као наставак супституционализма, карактеристичног за други прехрамбени режим, који је настојао да сведе пољопривредне производе на индустријске инпуте за производњу хране или да замени пољопривредне производе одговарајућим индустријским производима. Њихова производња је најчешће капиталинтензивна и захтева велику контролу технологија прераде (фабрике биоетанола). Често их производи неаграрна елита (индустријска буржоазија и међународни капитал) у савезништву (или конкуренцији) са аграрном елитом, што води променама у структури земљишних класа. Организација производње флексибилних усева обележена је континуитетом и променама – мали фармери се укључују кроз уговорну производњу, удео комерцијалних породичних фарми се смањује, а уговори о закупу земљишта експадирају.
Позицију светског лидера у извозу трансгене соје Аргентина је обезбедила стварањем повољне инвестиционе климе и успостављањем одговарајућих трговинских политика и споразума. Раних 1990-их ова држава је спровела структурне реформе, либерализацију трговине и капитала, као и политику приватизације. Језгро неолибералног програма развоја Латиноамеричких земаља (Нетрадиционална пољопривредно-извозна производња, НТАЕ) се заснивало на специјализацији у производњи неколико роба за потребе извозних тржишта. Сходно томе, саветовала се модернизација пољопривредне технике, па су Међународне финансијске организације, попут Светске банке и ММФ-а одобравале кредите владама за подстицање улагања у нове стране технологије, куповину машина и семена410. Пореско ослобођење код извоза добара, слаба заштита интелектуалне својине, значајно смањење увозних тарифа за инпуте и капитална добра и дерегулација тржишта створили су повољну макроекономску климу за експанзију производње житарица и уљарица у Аргентини (соја – 8,8 милиона тона 1996; 32,7 милиона тона 2021; кукуруз – 15,5 милиона тона 1996; 51 милиона тона 2021.411). Први трансгени усев који је произведен у у овој земљи била је соја толерантна на глифосат, 1996. године. Касније су усвојене различите врсте варијетета памука и кукуруза толерантне на хербициде и отпорне на инсекте. У 2017. години 23,6 милиона хектара аргентинског земљишта је било под трансгеним усевима (18,1 милион ха соја; 5,2 милиона кукуруз; 0,3 милиона памук412). У процесу дифузе трансгене технологије Аргентина је испољила велики степен прилагодљивости. Добар пример за ову тврдњу је брзина одобравања узгоја нових варијетета. Када је ЕУ у мају 2004. године након петогодишњег мораторијума одобрила увоз ГМ кукуруза, Аргентина је већ у јулу исте године одобрила његову производњу413.
Иако је у смислу економског раста, усвајање технологије производње ГМ соје у Аргентини било успешно, постоји фундаментални сукоб између нарације о успеху аргентинског ГМО бума и друштвено-еколошке одрживости414. Ова технологија усвојена је као део неолибералне агро-извозне стратегија друштвено-економског развоја. Агроиндустријализам и неолиберализам у Аргентини су неодвојиви, као и у већини земаља глобалног Југа415. Под овом парадигмом, одржавање високих стопа економског раста постало је мерило успеха стратегије развоја, те је усвајање технологије производње ГМ соје Аргентина доживела као процват: континуирано се ширила производња, остваривани су рекордни приноси и рекордни профити од извоза и то (скоро) константно, из године у годину. Ови изузетни резултати подстакли су присталице трансгене технологије да представе аргентински модел соје као пример другим сиромашним земљама.
Познато је да узгој трансгених култура подразумева технолошки пакет који се састоји од: машина за директну сетву (но-тиллаге416), трансгеног семена и агрохемикалија (за сузбијање корова, најчешће глифосат). ГМ семе је скупо, патентирано, у власништву корпорација и не може се сачувати за наредну сетву. Међутим, у Аргентини ГМ семе се не може сматрати делом скупог технолошког пакета, јер је према неким проценама свега 25% ГМ семена легално (постоји „црно тржиште“ семена и фармери најчешће нису приморани да потписују уговоре са корпорацијама). Цена глифосата је нижа у Аргентини него на другим тржиштима, а фармери су остварили и уштеду у раду и фосилним горивима због примене технологије сетве без обраде земљишта. Захваљујући тим предностима, стопа усвајања ГМ соје у Аргентини је без преседана, чак већа од стопе усвајања у САД. Данас је 100% соје у овој земљи модификовано. Међутим, усвајање биотехнолошких пакета у контексту неолибералног реструктуирања радикално је променило динамику друштвено-еколошког окружења и друштвених односа. Прелазак са радно-интензивне пољопривредне производње на производњу зависну од машина, хемикалија и фосилних горива драматично је трансформисао рурални живот, истиснуо радну снагу и изазвао деградацију животне средине. Примера ради, пре усвајања трансгене технологије (1995) рурална популација учествовала у укупној популацији са 11,8%. Прелазак на узгој ГМ соје у монокултури изазвао је смањење руралне популације, те се у 2020. години бележи њено учешће од 7,9% у укупној популацији417. Поред убрзане руралне депопулације, уочава се и тренд смањења броја фарми, односно њиховог укрупњавања и концентрације земљишних површина. У овој земљи све више се актуелизује питање губитка биодиверзитета, загађења ваздуха, исцрпљивања хранљивих материја из земљишта, крчења шума и здравствених опасности узрокованих претераном излагању хербицидима, пре свега глифосату418 – без кога је производња ГМ биљних култура на садашњем степену технолошког развоја незамислива.
Органска производња
Трансгени усеви су заступљени на 191,7 милиона хектара (2019) или на 13,6% укупних обрадивих површина на Земљи. Њихова супротност, органски усеви, заузимају 72,3 милиона хектара (2019) или 5,1% обрадивих површина у свету (графикон 6). Продаја органске хране и пића у 2019. години износила је више од 109 милијарди евра. Највећа тржишта налазе се у САД, Немачкој и Француској419. Истраживања перцепције, ставова, куповних намера и куповине органски произведене хране, која су спроведена у различитим земљама света показала су да постоје сличности у куповном понашању потрошача и да су основни мотиви за куповину, брига за здравље и брига за животну средину420.
Графикон 10.6. Глобалне површине под органским усевима (1999-2017), милион хектара
Извор: https://non-gmoreport.com/
Узроке ширења свих алтернативних технологија у пољопривреди (органска, еколошка, радикална, природна итд) треба схватити као противтежу капитал-интензивној, радно-штедној стратегији комерцијалног индустријског система производње у савременој пољопривреди који се ослања на истовремену примену механизације, хемизације и биотехнологије (укључујући генетички инжењеринг). Циљ ових технологија није максимизација профита већ: смањење трошкова на фармама, очување здравља људи и еколошка равнотежа. Успон нових друштвених покрета заинтересованих за храну и екологију, развој масовних медија и информационих технологија, јачање малопродајног сектора, раст потрошње брзе хране, општи пад поверења у науку и технолошке иновације веч након 1960-их, деловали су као катализатори дифузије технологије органског узгоја.
Еколошки проблеми су дискретан значај добили у периоду између првог и другог прехрамбеног режима („прљаве тридесете“ - Dust Bowl), међутим њихове импликације нису нарушавале међународне економске односе („екологија на даљину“421). Већина негативних еколошких и друштвених ефеката испољавала се на безбедној удаљености од потрошача у индустријским језгрима. Тактика замагљивања еколошких катастрофа која је примењивана током првог и другог прехрамбеног режима јер су кључна места управљања и одлучивања била удаљена од негативних еколошких ефеката, постала је неодржива када су негативни ефекти попут нарушавања биодиверзитета, угрожавања квалитета воде, ваздуха, земљишта и здравља људи постали очигледни и изазвали културну делегитимизацију другог прехрамбеног режима. Интензификација еколошких проблема наступила је након ИИ светског рата, у другом прехрамбеном режиму, са дифузијом технолошких пакета Зелене револуције. У наведеним проблемима се вероватно крије и кључ режима „храна однекуд“422, те се у трећем прехрамбеном режиму појављују нови облици управљања заштитом животне средине попут преговора између приватних компанија, држава, грађана и друштвених покрета, који пружају основу за нови облик организовања система423.
Питање токсичних адитива, резидуа пестицида у храни, „јефтиних калорија“, хране обогаћене додатним шећерима и солима – у целини померање фокуса од „научне“ и „безбедне“ (јефтине) индустријске хране ка „природној“, „еколошкој“ храни завредило је пажњу међународне јавности тек са експанзијом глобализације, односно тек са освешћивањем потрошача у богатим земљама. Реагујући на еколошке и друштвене проблеме (које су саме изазвале), пре свега на нову политику потрошача, корпорације су се брзо реконструисале и прилагодиле кроз политику тзв. озелењавања. На повећање тражње за здравствено безбедним и еколошки прихватљим прехрамбеним производима одговориле су увођењем приватних стандарда (GlobalGap).
Када је постало јасно да је тржиште органских прехрамбених производа профитабилно, мултинационе компаније су се укључиле и у овај сегмент производње, све више потискујући мале произвођаче. Још 2003. године више од половине органске хране у Немачкој продавало се под приватним маркама компанија из сектора малопродаје424. На тржиште органске хране укључиле су се мултинационалне компаније попут: WhiteWave Foods, Hain Celestial Group, General Mills, Coca-Cola, Perdue, Kellogg, M&M Mars, Cargill, ConAgra, итд, које су од тренутка усвајања законских регулатива везаних за сертификацију органске производње почеле да откупљују мале компаније из овог сектора. Заинтересованост мултинационалних компанија за органску храну сасвим је разумљива уколико имамо у виду да је глобално тржиште органске хране и пића у 2020. години процењено на 167,85 милијарди долара425. Инволвираност мултинационалних компанија показује нам да је органска храна постала жртва сопственог успеха. Од малих, еколошки освешћенијих ентузијастичних пољопривредних произвођача који су у почетним фазама развоја снабдевали тржиште, остали су само најупорнији – доминацију су и у овом сегменту преузеле корпорације.
Остаје отворено питање да ли је режим који промовише „храну однекуд“ (укључујући све врсте сертификоване хране, па и органску) а који се пласира преко малопродајних ланаца правичнији у односу на режим „храна ниоткуд“. У такве системе укључују се привилеговани произвођачи, способни да одговоре захтевима стандардизације, што значи да у расподели дохотка мали фармери остају маргинализовани. Међутим, неспорно је да сертификовани прехрамбени производи доприносе побољшањима у еколошком смислу.
305 Прва фаза механизације наступила је пре II светског рата и трајала је до почетка 1950-их на фармама које су биле у стању да купе тракторе и остваре профит његовом применом (фарме веће од 15 хектара). Ови трактори иако не посебно снажни, омогућили су да просечан радник обради 20-30 хектара уместо дотадашњих 10 хектара. Друга фаза механизације трајала је од краја 1950-их до 1960-их у европским земљама. Подразумевала је примеру трактора средње снаге, 30-50 КС (коњских снага) који су нудили могућност комбиновања више операција и омогућили удвостручење радне површине по раднику (око 50 хектара). Трећа фаза механизације (крај 1960-их до 1970-их) која је почивала на примени трактора од 50-70 КС (могао да вуче плуг са 3 бразде) и великих самоходних комбинованих машина (комбајн-вршалица) омогућила је повећање површине по раднику на 70-80 хектара.
306 Бранков, Т., Ловре, К., Поповиц, Б., Бозовиц, В. (2016). Gene Revolution in Agriculture: 20 Years of Controversy. In: F. Jamal (Ed.) Genetic Engineering-An Insight into the Strategies and Applications. IntechOpen, pp. 1-21.
307 Бранков, Т. П., Ловре, К. (2015). GMO-two decades after the first commercialization. Економика, 3, 111-119.
308 Бранков, Т. (2013). Храна будућности или биотероризам. Београд: Службени гласник.
309 Димитријевић, М. (2016). Бајер и Монсанто - "савршен брак", из рачуна. Првипрвинаскали,15. септембар. Retrieved 5 July, 2021, from http://prviprvinaskali.com/clanci/gmo/svet/prof-dr-dimitrijevic-bajer-i-monsanto-savrsen-brak-iz-racuna.html
310 MacDonald, J. (2019). Mergers of “Big 6” Seed and Ag Chem Companies – Who Owns What Now.
311 Бранков, Т., Тањевић, Н. (2013). Corruption in the land sector. Economics of agriculture, 60(2), 365-377.
312 https://grain.org/e/5492
313 https://www.reuters.com/article/us-global-landrights-icc-idUSKCN11L2F9
314 https://www.globalwitness.org/en/campaigns/environmental-activists/at-what-cost/
315 https://www.globalwitness.org/en/press-releases/global-witness-reports-227-land-and-environmental-activists-murdered-single-year-worst-figure-record/
316 https://www.globalwitness.org/en/campaigns/environmental-activists/at-what-cost/
317 https://www.globalwitness.org/documents/20190/Last_line_of_defence_-_low_res_-_September_2021.pdf
399 Бранков, Т., Ловре, К. (2012). The role of international organizations in the spread of genetically modified food. Зборник Матице српске за друствене науке, 138, 29-38.
400 1. јануара 2013. ТАБД се спојио са Европско-америчким пословним саветом (ЕАБЦ) и постао Трансатлантски пословни савет (ТБЦ).
401 Бранков, Т. (2013).
402 Office of Science and Technology Policy (1986). Coordinated framework for regulation of biotechnology. Federal Register, 51, 23302–93.
403 Бранков, Т., Ловре, К. (2018). GM food systems and their economic impact. Wallingford: CABI.
404 Бранков, Т., Сибалија, Т., Ловре, К., Цвијановиц, Д., Субиц, Ј. (2013). The impact of biotechnology knowledge on the acceptance of genetically modified food in Serbia. Romanian Biotechnological Leters, 18(3), 8295-8306.
405 Овом технологијом кинески научник Хе Џанкуи је створио прве генетски модификоване бебе. Променио је гене током вештачке оплодње и на тај начин заштитио ембрионе од ХИВ вируса. https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-46362234
406 Димитријевић, М. (2016). ГМО какав познајемо одлази у прошлост. Политика, 18. октобар.
407 Baghbani-Arani, A., Poureisa, M., Alekajbaf, H., Borz-Abad, R. K., Khodadadi-Dashtaki, K. (2021). Investigating the status of transgenic crops in Iran in terms of cultivation, consumption, laws and rights in comparison with the world. Scientific Reports, 11(1), 1-10.
408 Флексибилни усеви су вишеструко употребљи усеви храна, сточна храна, гориво, влакна, индустријске сировине, итд. Могу се флексибилно мењати, а последичне празнине у понуди могу се попуњавати другим усевима. Флексибилност произилази из вишеструких односа међу различитим усевима, компонентама и њиховом употребом. Најпознатији етаблирани примери флексибилних усева су: соја (храна за животиње, биодизел), шећерна трска (храна, етанол), уљана палма (храна, биодизел, комерцијална/индустријска употреба) и кукуруз (храна, сточна храна, етанол). Други флексибилни усеви се појављују на хоризонту, укључујући маниоку, кокос, шећерну репу, уљану репицу итд. Флексибилни усеви смањују неизвесност и стабилизују (или чак повећавају) профитабилност. Примера ради, када су цене шећерене трске високе треба продати шећерну трску, а када су цене биодизела високе треба од трске направити етанол и продавати га.
409 Borras Jr. S. M., Franco, J. C., Isakson, S. R., Levidow, L., Vervest, P. (2016). The rise of flex crops and commodities: implications for research. The Journal of Peasant Studies, 43(1), 93-115.
410 Shiva, V. (2001). Stolen harvest: The hijacking of the global food supply. London: Zed Books; McMichael, P. (2007). Development and social change: A global perspective. New York: Pine Forge Press.
411 https://www.indexmundi.com/
412 https://www.isaaa.org/resources/publications/biotech_country_facts_and_ trends/download/Facts%20and%20Trends%20-%20Argentina.pdf
413 Chudnovsky, D. (2005). The diffusion of biotech crops in the Argentine agriculture sector. In: Workshop on Agricultural Biotechnology for Development: Institutional Challenges and Socio-economic Issues, Kennedy School of Government, May 30.
414 Leguizamón, A. (2014). Modifying Argentina: GM soy and socio-environmental change. Geoforum, 53, 149-160.
415 Појам „глобални Југ“ односи се на регионе Латинске Америке, Азије, Африке и Океаније. Један је из групе појмова („трећи свет“ и „периферија“), који означавају регионе изван Европе и Северне Америке, углавном (мада не увек) са ниским приходима и често политички или културно маргинализоване.
416 No-tillage је техника узгоја без обраде земљишта, чиме се смањује проблем ерозије на косим или песковитим теренима.
417 https://data.worldbank.org/indicator/SP.RUR.TOTL.ZS?locations=AR
418 Глифосат је екстремно токсичан тотални хербицид. Након објављивања извештаја Међународне организације за истраживање карцинома (ИАРЦ), велики број земаља света покренуо је иницијативе за смањење његове употребе. У Аргентини је 30.000 здравствених радника потписало петицију у којој захтевају потпуну забрану глифосата. ЕУ је након разматрања продужила дозволу за његову употребу до 15. децембра 2022. године; Аустрија је увела забрану 2020. године; Данска је забранила употребу у приватне сврхе 2017. године; Немачка је изразила намеру о забрани до 2024. године, итд. Видети више: https://www.baumhedlundlaw.com/toxic-tort-law/monsanto-roun-dup-lawsuit/where-is-glyphosate-banned-/
419 Willer, H., & Lernoud, J. (2021). The world of organic agriculture. Statistics and emerging trends. Leuven: Research Institute of Organic Agriculture FiBL and IFOAM Organics International.
420 Бранков, Т. П., Шибалија, Т., Субић, Ј. (2014). Serbian consumers’ willingness to buy food products produced without the use of pesticides. Romanian Biotechnological Leters, 19(4), 9605-9614.
421 Постојао је безбедан јаз између места производње и места потрошње хране, те су једине последице које су потрошачи осећали биле ценовне (раст цена хране).
422 Теорија друштвено-еколошке отпорности, „храну однекуд“ карактерише као систем производње хране која нуди повратне информације о екологији и генерално има сложенији проток информација у поређењу са невидљивошћу и дистанцираношћу савремене „хране ниоткуда“.
423 Campbell, H. (2009). Breaking new ground in food regime theory: corporate environmentalism, ecological feedbacks and the ‘food from some where’ regime?. Agriculture and human values, 26(4), 309-319.
424 Jonas, A., Roosen, J. (2005). Private labels for premium products–the example of organic food. International Journal of retail & Distribution Management. 33(8), 636-653.
425 https://www.globenewswire.com/news-release/2021/08/10/2277683/0/en/Global-organic-food-market-was-valued-at-USD167-85-billion-in-2020-and-is-expec- ted-to-reach-USD368-94-billion-by-2026.html
